Inflacija očekivano neočekivan bauk i drugi strašni titani
Pojam inflacija potiče od latinske reči inflatio što znači naduvati, i svo složeno dejstvo ove pojave u ekonomiji može se bukvalno sažeti upravo u tom fizičkom aspektu značenju ove reči. Inflacija kao ekonomska pojava vezuje se ponajviše za skok cena izazvan tražnjom ali i povećanom ponudom novca unutar novčanog agregata. Neki drugi značajniji faktori mogu dovesti do nastajanja i drugih značajnih varijabli koje se najčešće oslikavaju u poremećajima na tržištu što usluga, robe ali i kapitala.
Brojni su primeri inflacije tokom istorije, pa se tako jedan od najstarijih inflatornih udara dogodio još u drevnoj Kini za vreme dinastije Yuan, sa kraja 13 i početka 14 veka. Ova dinastija otkrila je sve prednosti papirnog novca kao sredstva plaćanja, u odnosu na kovani novac ali i opasnosti prekomernog štampanja novca. Mnogi kasniji vladari upali su u istu zamku, i za sve njih zajednički je pogrešni polazni aksiom – Ja pravim novac znači bogat sam i mnogo toga mogu, a moći ću još više jer ću ga štampati više. Primenom ovakve maksime narušava se osnovno pravilo ekonomije da nešto može da bude skupo onoliko koliko je traženo, odnosno da svako umanjenje ponude u neskladu sa tražnjom dovodi do povećanja relativne vrednosti izražene u novcu. Kada je ova pojava masovna nastaje inflacija, a uzroci su raznoliki. Na sam novac odnosi se drugo pravilo, i to da što ga je više u opticaju on postaje manje vredan tj. što ga više puštate u opticaj mimo osnovnih parametara ekonomske logike on manje vredi i time se pokreće spirala, pošto novac manje vredi, jer ga je previše, svi teže višak novca da zamene za proizvode i usluge, a time povećavaju potražnju, te roba i usluge poskupljuju. I onda dolazi do bitnog momenta odnosno momenta kada se spirala inflacije zahuktava.
Naime mnogi neuki i ne baš dobronamerni rešenje trke sa cenama vide u većim prihodima, a to dovodi do štampanja para, i paradoksalno do ubrzanja inflacije umesto do njenog stišavanja. Stvara se inflatorna spirala, cene lete u nebo, i na kraju vrednost proizvoda, usluga i samog novca drastično pada te praktično nestaju sa tržišta, jer trku sa inflacijom koja galopira niko ne može da dobije.
Imajući ovo na umu, trebalo bi da nastavimo priču o našoj kineskoj inflaciji. Kineski carevi iz naše priče opijeni mogućnostima papirnog novca i brzog štampanja krenuli su da ekspanzivno finansiraju ratne pohode i luksuzni život vladara. Ako bi trebalo da pogađamo šta se zatim dogodilo, mogli bi odgovor da nađemo i u drevnom Egiptu kada je želja za posedovanjem što većeg broja kamila faraona Musu Prvog koštala velike količine zlata koju je platio i time izazvao inflaciju gde je zlato iznenadno izgubilo vrednost, a kao posledica toga ekonomija je kolabirala. Čak i tokom srednjeg veka, tj. u 16. i 17. veku velike količine zlata i srebra koju su Portugalski i Španski osvajači donosili iz obe Amerike dovele su do inflacije izazvane padom vrednosti zlata.
Ne tako davno i nas je tokom 90 godina prošlog veka poharala inflacija zasnovana na želji da se lažno proizvede višak vrednosti kroz nekontrolisano štampanje novca.
Ako ostavimo istoriju po strani i vratimo se u nauku o inflaciji, možemo upravo u teoriji naći hiljadu i jedno objašnjenje raznih pametnih ali i ponekih dokonih ljudi koji su pokušavali da proniknu u tajne sredstva plaćanja i njegove moći, odnosno nemoći. Tu imamo Kenzijansku školu, Racionalističku školu, Austrijsku školu itd. itd. Sve one manje ili više gravitiraju oko dva osnovna ekonomska instituta: ponude i potražnje. Upravo su ova dva instituta i u ovom tekstu osuđena za glavne uzroke inflacije kao ekonomske pošasti. Moramo istine radi napomenuti i to da ukoliko bi bili skroz pravedni inflaciju moramo abolirati od odgovornosti barem u toj meri u kojoj je, kontradiktorno ali tačno, uzdižemo na pijedastal vrhunske korisnosti, a tu meru u apsolutnom i vrednosnom smislu možemo uporediti sa merom sa kojom čašicu rakije na dan uzdižemo na iste vrednosno funkcionalne visine. Šalu na stranu isto kao i čašica alkohola na dan koja ima više koristi nego štete tako i mala inflacija ima značajnu korist za ekonomiju i privredu. Neki bi zaključili da je sve relativno, odnosno da je samo pitanje mere kao i za sve u životu čoveka i društva.
Sada dolazi ono ključno pitanje, koja je to granica korisnosti koju inflacija ne sme da pređe.
Razni kreatori monetarne politike godinama su brusili odgovor na to pitanje i skoro da je postignut konsenzus da je to 2% na godišnjem nivou. Te tako levitiranje oko 2% postade mantra moderne ekonomije, uvrštava se u temelje svetske privrede, Evropske Unije i Monetarne unije koja za svog nosioca ima EURO. Upravo je odlučujuća naučna, ali i pobeda izvojevana na praktičnom nivou ostvarena 80 tih godina prošlog veka. Tada su pobednici usnuli san o inflaciji koja je iskorenjena barem u meri u kojoj su i dinosaurusi. Skoro 40 godina inflacija je bila ukroćena zver koja je na uzdama moćnih vladara svetske privrede puzala, te time bila prinuđena da radi i doprinosi privredama širom sveta. Upravo u tom momentu, u teoriji i praksi, rođena je nova globalistička zver koja je u senku bacila svog starijeg brata i to zver sa dve glave. Jedna glava nazvana je deflacija a druga recesija. Po osnovnom zakonu prirode predator uvek postoji, čak je on kao takav neizostavni deo održanja životnog ciklusa. Ceo svekoliki mudri svet zaboravio je na inflaciju, čak se više pažnje počelo obraćati na novu pojavu deflaciju, odraza u ogledalu inflacij, njenog brata blizanca. Deflacija za razliku od inflacije predstavlja smanjenje cena svega opet izazvana čitavim spektrom razloga.
Priču i u narativnom i u teoriskom smislu mogao bi da prepustim svima nama ali ne mogu da ne odolim da barem sam sebi u bradu ne ,,prknem” i izgovorim naglas dijagnozu savremene ekonomije i nas kao najsavremenijeg oblika homo sapijensa model 2023.
Desi se KOVID. I tada sa opravdanim ciljem, očuvanjem života, svi smo se zabrinuli za svoje zdravlje. Za mnoge je biološki ova priča završena tužno. U ekonomskom smislu krenula je da se kuva do sada nepoznata oluja. Retki su je prorekli. Da li za hvalu ili ne ja sam o njoj svojim prijateljima natuknuo još na početku kovida kada su me zabezeknuto gledali kao da sam ne samo promašio profesiju već i sišao sa uma. Čega sam se ja i još po koji stanovnik ove planete uplašio? Neverovatno skoro niotkuda iz zemlje je krenuo da izranja Titan moćniji od svih. Savršeni hibrid, majka svih apokalipsa. Ekonomisti bi ovog titana nazvali Stagflacijom.
Ovde moram biti iskren i kratko objasniti kako sam barem ja video titana kad ga mnogi nisu videli. Priča ima ovakav tok, 2020 godine lok daun širom sveta doveo je momentalno do realizacije sledećih varijabli. Pada potražnje svega osim farmaceutskog materijala i IT usluga. Svi ostali zavijeni su u mračni plašt drastičnog smanjenja potražnje. Dogodilo se čudo, cene su čak počele i da padaju. Prvo čudovište zvano deflacija se rodilo. Instiktivno ali pod prinudom okolnosti bogati zapadni prosečan stanovnik prestao je da kupuje. Kasice prasice su se nagomilavale preko svake mere. Žudnju da se novci troše sistematski je pojeo kovid. Sa druge strane radnici su krenuli da oboljevaju jedna za drugom industrije su posustajale. Tajfun je oduvao špediciju, turizam je nestao, proizvodi velike vrednosti i zavisni od tehologije padali su u ambis, energetski sektor je zbrisan. Svi su ostali u čudu. I onda zatišje pred buru. Dižu se nenadano iz portfelja epskog zla dve nove varijable. Rat i zasipanja nedužnog naroda i privrede gomilom novca. Širom sveta novac su dobijali studenti, penzioneri, bogati i siromašni novac je tekao bez limita. Cilj je bio zakotrljati potražnju kako tako. Niko nije računao da je to bilo isto pametno kao i zalivati baštu posle poplave kada sve vrvi od vode. O ratu i njegovim posledicama i da ne pričam. Bolesni su ozdravili fabrike su kako tako krenule da rade. Onaj prosečni gore pomenuti zapadnjak koji nigde nije trošio pare dobio je iskonski nagon da mahnito kupuje sve ono što nije mogao, pa puta dva, i sa dodatkom daj sve ne pitam koliko košta i hoću još. Proizvodnja opterećena nemogućnosti da dobavi sirovine krenula je da grca nemoćna pred odjednom nastalom neslućenom potražnjom opet epskih razmera. Novac je virio odasvud, ispadao kako iz punih privatnih džepova tako iz državnih budžeta. Sve ove premise ne važe za prosečnog Srbina – kod nas je sve drugačije, mi smo mimo svih pravila i zakonitosti i to je sreća ili nesreća kako se uzme. Silni novac je krenuo da radi ono što najbolje zna, da se troši. Ne leži vraže, u celom tom galimatijasu od znanih i neznanih faktora i varijabli krenuo je da se budi davno uspavani zmaj. Zmaj koji je spavao 40 godina i sada osetivši povoljne vetrove i struje krenuo je da se, iz niskog puzećeg starta negde nama iza leđa, onako podmuklo izvan radara, zaleće.
Proizvođači osakaćena kao i oni koji pružaju usluge devastirani osetili su krv koja teče iz gomile novca. Međutim uvek ima nešto što sreću kvari, a to je ovog puta činjenica da se sirovine ne mogu nabaviti tako lako kao pre krize. Ko je na to mogao da računa. Nekako nam je transport robe i usluga bio standard koji je utkan u moderno čovečanstvo, a ispostavilo se da je tako nežan i krhk. Na vrata pomenutih zakucao je strah da će im profit umaći. I upravo tu se rodio Zmaj zvani inflacija. Stari zmaj u obliku lisice uvukao se u kokošinjac a da ga niko nije primetio. Poentu ću izreći na kraju.
Krenula je mahnita trka oličena u neobuzdanoj želji osakaćene proizvodnje i sektora usluga da nadoknade izgubljeno, ali ne kroz povećanu proizvodnju jer je to još nemoguće, već kroz drastično povećanje cena mimo svakog rezona. Pohlepa je stara stvar, ali pojavio se još jedan demon koji se poput virusa raširio svetom. Sektori koji su za vreme kovida bili inficirani i zaslepljeni pohlepom usahli su, i počeli su da se dave u strmoglavom padu smanjenja potražnje, novog neviđenog i samo njima neočekivanog demona. Taj demon, u tom slučaju, proizašao je iz jedne jednostavne pojave, i to zato što je onaj gore pomenuti zapadnjak prestao da igra igrice i da sedi na internetu i društvenim mrežma po ceo dan, a uz to prestao je da kupuje razne arsenale iz oblasti farmacije. Pohlepa je i njega zarazilia, a preko njega i ove naše proizvođače i pružaoce usluga. A i što da ne, para ima na sve strane kapital je jeftin.
U tom momentu inflacija je iskočila ispred nas sve ovako inficirane i za arlaukala na sav glas. Samo sada nije sama uz nju još jedna lisica ušla u kokošinjac i zapretila da će se i ona najesti kokošaka. Taj drugi zmaj bila je Recesija. I tako ispred naših očiju u savršenom plesu, zaliveni nektarom rata, virusa, pohlepe, jagme, raspadom globalizma, sujetom nacija, radikalizmom krenula su dva zmaja, Inflacija i Recesija da se stapaju u novorođenog Titana Stagflaciju. Epski titan za kojeg su samo najhrabriji pretpostavljali da postoji negde u dubinama ljudske pohlepe. Krenuo je da jede ne samo kokoške već da isisava sve živo u nama.
I tu dolazimo do sadašnjeg momenta.
Fiskalne vlasti shvatile su da su dobile upalu mišića od upumpavanja para i da su preterale sa tim vežbama. Te od njih više vajde nema jer nemaju više ni para ni snage. One definitivno nemaju snage da se bore sa Inflacijom i svekolikom Stagflacijom. Elem, setili smo se nekako krajičkom mozga da rezervna ekipa može da istrči na teren. Istrčala je monetarna momčad. Naoštrena i rešenja da, kao gozbastersi duhove u filmu, usisa višak novca i otera inflaciju.
Bilo bi nepravedno da se ne osvrnemo barem malo, barem na tren na to šta se događa i u Našem kokošinjcu tako osobenom do besmisla. Obećavam brzo se vraćamo globalnom ludilu!
Svi su započeli bez odlaganja da, kada kažem svi mislim na naše tajkune, ekonomsko-političke mogule, razne Iznogude, u leglu beznađa običnog čoveka nesposobnog, ne da upravlja državom već i svojim životima, besomučno love profit. I to su smislili zanimljiv trik kako da se oni i država bogate, a mi siromašimo a da pored svega podaci govore da cvetamo nikad mirisnije i lepše. Naime fiksirali su kurs, a pustili inflaciju da divlja potpomognuta monopolskom pohlepom subjekata radnje u gornjoj rečenici. Zašto? Lepo, prvo pomenuti kroz enormno povećane cene, a stabilan kurs, beru trostruki kajmak izražen u evrima isisavajući ga brzinom većom od svetlosti (te tu dokazasmo da Anštajn nije bio u pravu). Drugo pomenuti tj. Država bere na povećane cene trostruko uvećani poreski kajmak i sladi se našim radom, mukom, nervima i životima. Što je najsmešnije mi osmuđeni to i želimo ne osećamo vrelinu već milinu, i kao muve na žarko svetlo srljamo u beznađe. A zašto cvetamo, pa cvetamo samo u iluziji u koju gledamo, a koja glasi da BDP RASTE, a sada dobro obratite pažnju zašto, ne zbog našeg pregalništva i povećanja produktivnosti, NE, NE, NE. BDP raste jer paradoksalno čak i manje proizvodimo ali sada po mnogo većim cenama izraženim u EVRu koji je zakucan za skoro 117. Eto nama božijeg rasta a svim četvrto pomenutim mučenicima život u raju.
Obećah eto nas nazad.
Sada je, upravo u ovoj vremensko narativnoj poziciji, momenat da iz neozbiljnog narativa pređemo u naučnu priču. Masovnim povećanjem referentnih kamatnih stopa širom našeg globusa, kao skoro pa jedinog svetog leka, ove vlasti pokušavaju da odrube dve gore pomenute glave.
I šta bi dalje?
Niko ne zna.
Oni najučeniji i najhrabriji jedino što mogu da nas ovako sluđene virusima, ratovima, inflacijama, zemljotresima, i čime još god, teše da posle 2035 godine dolazi sunce i električna vozila, da se valjda dobrano anestezirani i naviknuti na čudesa, oguglali na teskobe i podložni raznim iluzijama kao armija sterilnih zombija na električni pogon teleportujemo u neki lepši klimatsko-politički-ekonomski debakl.
Iskreno svi mi posmatramo šta će biti i nimalo ružičasto nam se ne piše.
IT sektor umišljen o hiljadugodišnje vladanje svetom doživljava debakl, otpuštanje za otpuštanjem, čak su počeli za sobom da povlače i banke koje su sami osnovali u momentima kada nisu znali šta da rade sa parama. Investitori se hvataju za glavu jer kapitala nema odjednom, jede ga inflacija. Po prvi put nagriza sveti gral stabilnih investicija zvani obveznice. Do sada smo mislili da sve može da propadne naročito akcije i cena nafte ali obveznice i finansijski derivati zasnovani na njima nikada. Inflacija je oduvala prinose po ovim nesretnim papirima i sad se njihov svet, bacajući po našim glavama i bogami džepovima tone svakolikog krša i đubreta, ruši i kao kiselina izjeda portfolija svetski neprikosnovenih moćnika, oličenih u bankama i investicionim fondovima. Para koja vrede ima sve manje, kapital postaje užasno skup, Likvidnost usled te dve varijable odlazi dođavola…
Iskreno kraj niko ne nazire samo nas anesteziraju kupujući vreme da pokušaju sa još nekom neispitanom terapijom ili kakvom iluzijom. Sada imaju i nepresušan izvor finansiranja za te eksperimente, nas, a sve u nameri da nam kako smo već konstatovali sluđenima i malodušnima opet zavuku ruku u džep.
Ali na kraju poenta je, barem bi to tako trebalo da bude, u tome da posle svake kiše dođe sunce barem se nadam da je i ona primenjiva u svojoj iskonskoj osnovi. Dugujem i obećanu pouku priče o kokošinjcu, te je stoga ovim putem iskazujem: Uvek neka kokoška i preživi. Ko će biti koja kokoška i kakve kokoške će preživeti ne znamo ali znamo da neumoljivi zakoni prirode pre ili kasnije raščiste stvari, resetuju sistem i sve bude nekako lepše.
I nažalost ovoj podužoj priči nije kraj jer bi bilo licemerno sa moje strane sada kada sam sve ogolio da ne kažem šta barem ja mislim da će se zgoditi.
A mislim, pri ne tako čistoj svesti i pameti, sledeće: Nestaće para, a klatno ponude i potražnje će se neumitno smiriti i to možda i brže nego što smo mislili. Sve što se naglo diže naglo i propada pa i zmaj zvani inflacija i njegova genetska mutacija titan Stagflacija. Neki recept za to je da mi kao ljudi i vi kao čovečanstvo spustimo loptu, izvučemo pouke, izrodimo i pustimo neke nove pametne klince na pozornicu života da iz ovog pakla izrode neku novu revoluciju baziranu na znanju, tehnologiji ali i ljubavi i toleranciji zasnovanima ako ništa na činjenici da je naša Planeta Zemlja jedan mali brod i da sada rat, virus ili drugo zlo začas pretrče sa kraja na kraj planete u svačije dvorište, i da niko nije imun ni nedohvatljiv.
Biblija na to možda ima odgovor da će bog ponovo sići među nas, negde baš u ovo vreme kada se događa ova naracija, i da će oni koji veruju napraviti novi život blagostanja.
Ovako ili onako ja sam nepopravljivi optimista što se iz svega navedenog i da zaključiti.
Markus Braun
