I bi korona.
Svet se uveliko zahuktavao na talasu pozitivnih ekonomskih događanja posle ekonomske krize koja je krajem prve i početkom druge decenije 21. veka pretila, i delimično uspela, da razori mnoge ekonomske postulate. Napredak, kakav takav, a pomalo uzdrman odnosima Amerike i Kine, Bregziotom i drugim negativnim uticajima, ubrzavao je, činilo se ka nekom boljem horizontu, dok smo se svi nadali da nama dolazi barem izvesnije doba.
Priznajem bilo je raznih upozorenja, koja sa pojavom interneta i društvaenih mreža niču kao pečurke i umnožavaju se geometrijskom progresijom. Naravno, one o apokalipsi i kraju sveta ne bi trebalo ozbiljno razamatrati, mada je posle iskustva sa koronom sve moguće. Nismo se preterano obazirali, zaljubljeni u svetla rastuće globalizacije i sveobuhvatne komercijalizacije svega i skoro svačega. Kako bi neki rekli sve je postalo komercijala i trka za profitom bez obzira na sve, počevši od turizma, nauke pa do primenjene medicine. Odjednom negde oko 2000-tih, više nego ikada, sve je postalo biznis i profit u prekomernoj meri, jer niko nije protivnik kapitala i svega pozitivnog što on nosi, ali globalma trka za što većim Gdpijem i monopolizacija trgovinskih tokova odvela nas je, činilo mi se, a sada sam siguran u pogrešne vode. Daleko od toga da sam protivnik globalizacije ali svaka krajnost, i svaka neumerenost košta. Jedan ekonomski neuk prijatelj me je jednom zapitao – Zašto je strašno da ekonomija stoji na nuli i da nekada malo pada ili da u najmanju ruku tek sporadično raste, kao i zašto je strašno da kada proizvodiš npr. mobilne telefone budeš na 10 mestu liste najvećih proizvođača, odnosno zašto onaj ko je na prvom mestu kada izgubi to mesto jer ga neko pretekne izgubi sve propada do kraja…. Ja nisam imao pristojan odgovor osim par floskula fiskalno monetarnih mogula današnjice i brzo sam poklekao pod argumentima običnog čoveka. Očuvanje planete, očuvanje socijalnih entiteta, kvalitetniji progres, humanija ekonomija, ekonomija u službi planete a ne moćnika itd itd.
Od tada ta pitanje me više muče od korona sitnih čestica na gelenderu u mojoj zgradi ili ponosnog junaka bez maske koji kašljuca u marketu dišući meni za vratom.
Zašto?
Odgovor je možda u tome da savremeni čovek, a pogotovo savremeni poslovni čovek, svoje zaključke i sva saznanja crpi iz budućnosti, zanemaruje čak i sadašnjost. Ali to sagledavanje budućnosti nije sveobuhvatno i temeljno već se zasniva na spoznaji tačke u kojoj će se poslovni čovek ili kapital naći, a koja bi kao rezultat imala benefit ili prinos kapitala – jednostavno PROFIT i što je najgore SAMO i ISKLJUČIVO maksimalan PROFIT.
Sve ostalo je nebitno sve pada u drugi plan, fokus je na bezuslovnom profitu koji nemari za iskustva, znanja, veštine, tradiciju, kulturu, prirodne resurse, ravnotežu življenja.
Jednostavno proteklih 20 godina sve oko nas sve je anulirao i devastirao apsolutni profit. Više ne postoji medicina i farmacija u službi bolesnih i nemoćnih sada postoji farmacija i medicina u službi apsolutnog profita. Bez da ugrozimo potrebu vlasnika kapitala da zarade, pitamo, pa zar medicina i farmacija ne postoje zbog bolesnih i nemoćnih. Zar geneza nastanka ovih disciplina nije bio Hipokratov duh, a ne bankovni računi vlasnika kapitala. Mogli bi da ređamo oblasti, evo turizam, zar turizam nije prilika da se oplemeni življenje, a ne masovna histerija iz koje viri glad za parama vlasnika kapitala. Zar tehnologija i nauka ne služi da gura čovečanstvo napred omogućujući mu da se oseća konfornije u ovom malom delu univerzuma, a ne da isključivo služe moćnom apsolutnom profitu koji je uveliko počeo da jede svoju decu, vlasnike kapitala, jer njemu je nebitno da li iza njega stojite vi lili ja, ili možda veštačka inteligencija.
Život je postao bezvredan ako ne doprinosi apsolutnom uvećanju kapitala i stalnom rastu Gdpija. E taj apsolutni kapital je bolest koja nas je sedirala, umrtvila i hipnotisala i zadala nam udarac mnogo pre korone. Tako hipnotisani zaboravili smo iskustva koje nam je čovečanstvo ostavilo u amanet, zaboravili smo na osnovne postulate i vrednosti življenja, zaboravili smo da sveobuhvatno posmatramo univerzum oko nas, da predviđamo, analiziramo, stvaramo i kreiramo. Da se povezujemo i da stvaramo čovečanstvo kao super organizam, baziran na našim potrebama i na potrebama ove planete, poštujući i kapital i potrebe svakoga od nas ali ne preko prirodne mere i crvenih linija koje ne prepoznajemo ili se trudimo da ih ne prepoznajemo.
Koliko ozbiljnih otkrića znate u proteklih 20 godina, koliko se ozbiljnih vakcina napravilo, koliko je napredovao kreativni duh…
Odgovor je da mi i dalje tapkamo na pragu 2000 godine i da hipnotisani i paralisani dirigovano jurimo u trci za apsolutnim profitom očekujući da će novi 21. milenujum početi sutra. I maštamo o zlatnom dobu kada će nas profit lečiti od korone, iscediti ugljen dioksid iz atmosfere, odvesti u obećani kosmos…. Šta je lek za čovečanstvo…
Korona.
Koliko to god paradokslano i strašno zvučalo.
Markus Braun
* sva autorska prava na tekst poseduje autor i Daf Braun consalting and coaching.
