Upravo je tako finansijska kriza krajem prve dekade 21 veka ukazala i ogolila sve slabosti tadašnjeg neprikosnovenog finansijskog sistema i sveta baziranog na postulatima poslovanja koji se nisu značajnije menjali poslednjih 30 godina 20 veka. Započelo je kao kriza sekundarnih hipotekarnih kredita i sekjuritizacije tih finansijskih instrumenata koji su u tandemu, kolokvijalno rečeno, naduvali i prepumpali mehur, da je njegova eksplozija bila neminovna. Nedostatak valjane regulative i slabiji supervizijski nadzor regulatora omugućio je finansijskim institucijama da u kreativnom naboju zloupotrebe pozitivne finansijske instrumente zarad sticanja velike i brze dobiti. Pucanjem balona prvi efekat je bio kriza likvidnosti koja je pokosila čak i najveće finansijske institucije u Americi (Liman braders, Fani Mej, Fredi Mek itd) a onda sistemom povezanih sudova i ceo svet (Fortis…). Sve je dugoročno vodilo ka krizi solventnosti što se i dogodilo, a stradale su javne finansije država koje su u nemogućnosti da bilo šta drugo preduzmu požar jedino mogle da gase upumpavanjem velike količine para kako sistem ne bi kolabirao.

Ova događanja direktno su uslovila dve tendencije. Prva se odnosi na predstavnike države, odnosno regulatore u finansijskom sektoru koji su težili prvo da osmisle a kasnije i pretoče u propise nove mehanizme koje bi prinudile banke i druge finansisjke institucije da sistemski obrate pažnju i pozabave se čitavim setom rizika u svom poslovanju. Ta pežorativna definicija ,,da se pozabave” sublimira gorku istinu da je ceo finansijski sektor baziran na društvenom konsenzusu da je vršenje bankarskih i drugih finansijskih usluga sa jedne strane privilegija moći koja izvire iz kapitala a sa druge strane činjenicom da se kapitala koji se stalno oplođuje tretira kao osnovno i jedino đubrivo svakolike privredne aktivnosti čovečanstva. Moć i kreacije kao i podsticaj privredne aktivnosti svekolikog čovečanstva stoga leži u finansijskom sektoru koji svojim resursima ne finansira samo privatne projekte već i potrebe kako malih tako i najvećih država današnjice i zato on kao takav predstavlja ne samo kičmu nego i žilu kucavicu modernog čovečanstva. S druge strane, kao i svaka kičma ili žila kucavica kako narod kaže, izložen je riziku koji se ogleda u konstataciji da ako on padne ili se prekine svi stradamo. Nema onoga, pa čak i da je doktorirao ekonomiju, da se barem ponekad ne zapita ko finansira javne dugove velikih država, od koga pozajmljuje Nemačka, ko daje državama, koji su to fondovi, ko ima toliko slobodnog kapitala da tako lako finansira ogromne rupe svih zemalja u javnim budžetima. Ko su ti ljudi.

Sve navedeno predstavlja osnovu bazu za izgradnju regulative nove generacije koje su koliko toliko uredile ovaj sektor u poslednjih 18 godina. Naime regulatori su shvatili navedeno ali i nemoć da privilegovani finansijski sektor uvek spašavaju poreski obveznici kojima se u tom spašavanju bukvalno oguli koža sa leđa, mnogi i ne prežive (u realnoj privredi i sl.), samo zarad preživljavanja bankarskog i drugog sektora ali ne samo njihovog preživljavanja već i podizanja forme istih u mod visokih performansi. Sve navedeno je mnogo koštalo države i mnogo je stradalih kako u sferi javnog tako i sferi privatnog sektora.

Nekako je vreme da zaključimo da suma sumarum ratio legis celokupne nove regulative u bankarskom i drugim finansijskim sektorima obitava u konstataciji da se ovaj sektor mora prinuditi da nauči sam sebe da prevenira ali i što je bitnije da sam finansira svoje spasenje od sopstvenih pogrešnih akcija i ekskurzija.

Iako je u momentu ovaploćanja navedene krize već bilo prepoznato da bankarski sektor odavno prevazilazi mogućnosti takozvanih Bazel 2 standarda, kao i to da je porađanje Bazel 3 sistema u tom momentu bio postupak kojem se kraj nije video, prepoznat je momenat za uspostavljanje novog sistema.

Banakarstvo i finansijske usluge prekomponovane su na novim osnovama gde dominiraju instituti kao što su striktni kapitalni zahtevi, komplajans funkcija, restrukturiranje, solvensi, fondovi za restrukturiranje, minimalni kapitalni zahtevi, podobne obaveze i druge vedete modernog bankarskog regulativnog sistema…

Danas su u svetu sve ove funkcije postale, u najmanju ruku, mlađa punoletna lica dok u Srbiji one jesu začete i formalno postavljene u određenoj meri ali iz drugih razloga nisu suštinski nikada zaživele u punom formatu. Analiza zašto, odvela bi nas u razmatranje dubine našeg tržišta finansijskih usluga, njegovih gabarita, monopola uslovljenih malo politikom malo varijablama koje nisu poznate demokratskom svetu. Sve u svemu ako bi kratko definisali gde smo u odnosu na primenu tih modernih propisa u sadašnjem svetu finansijskih usluga koji se menja svetlosnim brzinama mogli bi jednostavno da kažemo da ,,guzeljamo”.

Šta nas čeka u svetu šta kod nas. U svetu nastaje novo doba koje melje na dnevnoj bazi svojim tehnološkim promenama tako da jedna mala firma koja je isčezavala, otkrićem nekog meni neznanog hardvera za veštačku inteligenciju, postaje veća nego sama Evropa sa svim državama u vremenskom okviru od dve godine. Bankarstvu i finansijskim uslugama pred nosom niču blok čejn tehnologije, veštačka inteligencija, robotika, nano tehnologije, sistemi komunikacije iz 22 veka a oni kao deca ispred prodavnice čokolade zinuli i ne bi znali šta pre. Samo da ne zaboravimo to nisu deca to su finansijske ale i ti reksovi koji su možda malo zbunjeni tehnološkim aspektom, možda ne znaju šta će to njima ali ako se tih modernih tehnoloških instituta dočepaju sa većom svesti o zloupotrebi istih onda ćemo ili živeti u novom filmu Matriks ili će se oni zaigrati i dovesti do opšteg kolapsa civilizacije jer će ponovo naduvati neki balon, zvalo se to veštačka inteligencija ili što god drugo sekjuratizovano u hartije od vrednosti. Ona strana koja će da izgine u toj igri titana smo mi obični smrtnici i po koji put naše jadne ljušture od država izmužene do besvesti od strane istih.

Tu bi regulatori ponajviše trebalo da treniraju na stvaranju efikasne i svrsishodne regulative koje ne kaska za svime ovime već pro aktivno anticipira trendove i hrabro unosi pravne novine, koje jedino, kao takve, mogu da zauzdaju obe navedene varijante naše svetske finansijske i druge budućnosti.

A šta će bit sa našim bankama i finansijskim sektorom. Mi ćemo i dalje da guzeljamo sa našim manje i ili više rahitičnim regulatorom koji jedino što ume da prepisuje evropske modele pa šta nam bog da, bankarima monopolistima u sprezi sa svima koji nešto politički znače u ovoj zemlji a i sa drugim monopolima u ritejlu i svekolio drugde.

Nama ko i obično neka je bog u pomoć.

Markus Braun

Pojam inflacija potiče od latinske reči inflatio što znači naduvati, i svo složeno dejstvo ove pojave u ekonomiji može se bukvalno sažeti upravo u tom fizičkom aspektu značenju ove reči. Inflacija kao ekonomska pojava vezuje se ponajviše za skok cena izazvan  tražnjom ali i povećanom ponudom novca unutar novčanog agregata. Neki drugi značajniji faktori mogu dovesti do nastajanja i drugih značajnih varijabli koje se najčešće oslikavaju u poremećajima na tržištu što usluga, robe ali i kapitala.

Brojni su primeri inflacije tokom istorije, pa se tako jedan od najstarijih inflatornih udara dogodio još u drevnoj Kini za vreme dinastije Yuan, sa kraja 13 i početka 14 veka. Ova dinastija otkrila je sve prednosti papirnog novca kao sredstva plaćanja, u odnosu na kovani novac ali i opasnosti prekomernog štampanja novca. Mnogi kasniji vladari upali su u istu zamku, i za sve njih zajednički je pogrešni polazni aksiom –  Ja pravim novac znači bogat sam i mnogo toga mogu, a moći ću još više jer ću ga štampati više. Primenom ovakve maksime narušava se osnovno pravilo ekonomije da nešto može da bude skupo onoliko koliko je traženo, odnosno da svako umanjenje ponude u neskladu sa tražnjom dovodi do povećanja relativne vrednosti izražene u novcu. Kada je ova pojava masovna nastaje inflacija, a uzroci su raznoliki. Na sam novac odnosi se drugo pravilo, i to da što ga je više u opticaju on postaje manje vredan tj. što ga više puštate u opticaj  mimo osnovnih parametara ekonomske logike on manje vredi i time se pokreće spirala, pošto novac manje vredi, jer ga je previše, svi teže višak novca da zamene za proizvode i usluge, a time povećavaju potražnju, te roba i usluge poskupljuju. I onda dolazi do bitnog momenta odnosno momenta kada se spirala inflacije zahuktava.

Naime mnogi neuki i ne baš dobronamerni rešenje trke sa cenama vide u većim prihodima, a to dovodi do štampanja para, i paradoksalno do ubrzanja inflacije umesto do njenog stišavanja. Stvara se inflatorna spirala, cene lete u nebo, i na kraju vrednost proizvoda, usluga i samog novca drastično pada te praktično nestaju sa tržišta, jer trku sa inflacijom koja galopira niko ne može da dobije.

Imajući ovo na umu, trebalo bi da nastavimo priču o našoj kineskoj inflaciji. Kineski carevi iz naše priče opijeni mogućnostima papirnog novca i brzog štampanja krenuli su da ekspanzivno finansiraju ratne pohode i luksuzni život vladara. Ako bi trebalo da pogađamo šta se zatim dogodilo, mogli bi odgovor da nađemo i u drevnom Egiptu kada je želja za posedovanjem što većeg broja kamila faraona Musu Prvog koštala velike količine zlata koju je platio i time izazvao inflaciju gde je zlato iznenadno izgubilo vrednost, a kao posledica toga ekonomija je kolabirala. Čak i tokom srednjeg veka, tj. u 16. i 17. veku velike količine zlata i srebra koju su Portugalski i Španski osvajači donosili iz obe Amerike dovele su do inflacije izazvane padom vrednosti zlata.

Ne tako davno i nas je tokom 90 godina prošlog veka poharala inflacija zasnovana na želji da se lažno proizvede višak vrednosti kroz nekontrolisano štampanje novca.

Ako ostavimo istoriju po strani i vratimo se u nauku o inflaciji, možemo upravo u teoriji naći hiljadu i jedno objašnjenje raznih pametnih ali i ponekih dokonih ljudi koji su pokušavali da proniknu u tajne sredstva plaćanja i njegove moći, odnosno nemoći. Tu imamo Kenzijansku školu, Racionalističku školu, Austrijsku školu itd. itd. Sve one manje ili više gravitiraju oko dva osnovna ekonomska instituta: ponude i potražnje. Upravo su ova dva instituta i u ovom tekstu osuđena za glavne uzroke inflacije kao ekonomske pošasti. Moramo istine radi napomenuti i to da ukoliko bi bili skroz pravedni inflaciju moramo abolirati od odgovornosti barem u toj meri u kojoj je, kontradiktorno ali tačno, uzdižemo na pijedastal vrhunske korisnosti, a tu meru u apsolutnom i vrednosnom smislu možemo uporediti sa merom sa kojom čašicu rakije na dan uzdižemo na iste vrednosno funkcionalne visine. Šalu na stranu isto kao i čašica alkohola na dan koja ima više koristi nego štete tako i mala inflacija ima značajnu korist za ekonomiju i privredu. Neki bi zaključili da je sve relativno, odnosno da je samo pitanje mere kao i za sve u životu čoveka i društva.

Sada dolazi ono ključno pitanje, koja je to granica korisnosti koju inflacija ne sme da pređe.

Razni kreatori monetarne politike godinama su brusili odgovor na to pitanje i skoro da je postignut konsenzus da je to 2% na godišnjem nivou. Te tako levitiranje oko 2% postade mantra moderne ekonomije, uvrštava se u temelje svetske privrede, Evropske Unije i Monetarne unije koja za svog nosioca ima EURO. Upravo je odlučujuća naučna, ali i pobeda izvojevana na praktičnom nivou ostvarena 80 tih godina prošlog veka. Tada su pobednici usnuli san o inflaciji koja je iskorenjena barem u meri u kojoj su i dinosaurusi. Skoro 40 godina inflacija je bila ukroćena zver koja je na uzdama moćnih vladara svetske privrede puzala, te time bila prinuđena da radi i doprinosi privredama širom sveta. Upravo u tom momentu, u teoriji i praksi, rođena je nova globalistička zver koja je u senku bacila svog starijeg brata i to zver sa dve glave. Jedna glava nazvana je deflacija a druga recesija. Po osnovnom zakonu prirode predator uvek postoji, čak je on kao takav neizostavni deo održanja životnog ciklusa. Ceo svekoliki mudri svet zaboravio je na inflaciju, čak se više pažnje počelo obraćati na novu pojavu deflaciju, odraza u ogledalu inflacij, njenog brata blizanca. Deflacija za razliku od inflacije predstavlja smanjenje cena svega opet izazvana čitavim spektrom razloga.

Priču i u narativnom i u teoriskom smislu mogao bi da prepustim svima nama ali ne mogu da ne odolim da barem sam sebi u bradu ne ,,prknem” i izgovorim naglas dijagnozu savremene ekonomije i nas kao najsavremenijeg oblika homo sapijensa model 2023.

Desi se KOVID. I tada sa opravdanim ciljem, očuvanjem života, svi smo se zabrinuli za svoje zdravlje. Za mnoge je biološki ova priča završena tužno. U ekonomskom smislu krenula je da se kuva do sada nepoznata oluja. Retki su je prorekli. Da li za hvalu ili ne ja sam o njoj svojim prijateljima natuknuo još na početku kovida kada su me zabezeknuto gledali kao da sam ne samo promašio profesiju već i sišao sa uma. Čega sam se ja i još po koji stanovnik ove planete uplašio? Neverovatno skoro niotkuda iz zemlje je krenuo da izranja Titan moćniji od svih. Savršeni hibrid, majka svih apokalipsa. Ekonomisti bi ovog titana nazvali Stagflacijom.

Ovde moram biti iskren i kratko objasniti kako sam barem ja video titana kad ga mnogi nisu videli. Priča ima ovakav tok, 2020 godine lok daun širom sveta doveo je momentalno do realizacije sledećih varijabli. Pada potražnje svega osim farmaceutskog materijala i IT usluga. Svi ostali zavijeni su u mračni plašt drastičnog smanjenja potražnje. Dogodilo se čudo, cene su čak počele i da padaju. Prvo čudovište zvano deflacija se rodilo. Instiktivno ali pod prinudom okolnosti bogati zapadni prosečan stanovnik prestao je da kupuje. Kasice prasice su se nagomilavale preko svake mere. Žudnju da se novci troše sistematski je pojeo kovid. Sa druge strane radnici su krenuli da oboljevaju jedna za drugom industrije su posustajale. Tajfun je oduvao špediciju, turizam je nestao, proizvodi velike vrednosti i zavisni od tehologije padali su u ambis, energetski sektor je zbrisan. Svi su ostali u čudu. I onda zatišje pred buru. Dižu se nenadano iz portfelja epskog zla dve nove varijable. Rat i zasipanja nedužnog naroda i privrede gomilom novca. Širom sveta novac su dobijali studenti, penzioneri, bogati i siromašni novac je tekao bez limita. Cilj je bio zakotrljati potražnju kako tako. Niko nije računao da je to bilo isto pametno kao i zalivati baštu posle poplave kada sve vrvi od vode. O ratu i njegovim posledicama i da ne pričam. Bolesni su ozdravili fabrike su kako tako krenule da rade. Onaj prosečni gore pomenuti zapadnjak koji nigde nije trošio pare dobio je iskonski nagon da mahnito kupuje sve ono što nije mogao, pa puta dva, i sa dodatkom daj sve ne pitam koliko košta i hoću još. Proizvodnja opterećena nemogućnosti da dobavi sirovine krenula je da grca nemoćna pred odjednom nastalom neslućenom potražnjom opet epskih razmera. Novac je virio odasvud, ispadao kako iz punih privatnih džepova tako iz državnih budžeta. Sve ove premise ne važe za prosečnog Srbina – kod nas je sve drugačije, mi smo mimo svih pravila i zakonitosti i to je sreća ili nesreća kako se uzme. Silni novac je krenuo da radi ono što najbolje zna, da se troši. Ne leži vraže, u celom tom galimatijasu od znanih i neznanih faktora i varijabli krenuo je da se budi davno uspavani zmaj. Zmaj koji je spavao 40 godina i sada osetivši povoljne vetrove i struje krenuo je da se, iz niskog puzećeg starta negde nama iza leđa, onako podmuklo izvan radara, zaleće.

Proizvođači osakaćena kao i oni koji pružaju usluge devastirani osetili su krv koja teče iz gomile novca. Međutim uvek ima nešto što sreću kvari, a to je ovog puta činjenica da se sirovine ne mogu nabaviti tako lako kao pre krize. Ko je na to mogao da računa. Nekako nam je transport robe i usluga bio standard koji je utkan u moderno čovečanstvo, a ispostavilo se da je tako nežan i krhk. Na vrata pomenutih zakucao je strah da će im profit umaći. I upravo tu se rodio Zmaj zvani inflacija. Stari zmaj u obliku lisice uvukao se u kokošinjac a da ga niko nije primetio. Poentu ću izreći na kraju.

Krenula je mahnita trka oličena u neobuzdanoj želji osakaćene proizvodnje i sektora usluga da nadoknade izgubljeno, ali ne kroz povećanu proizvodnju jer je to još nemoguće, već kroz drastično povećanje cena mimo svakog rezona. Pohlepa je stara stvar, ali pojavio se još jedan demon koji se poput virusa raširio svetom. Sektori koji su za vreme kovida bili inficirani i zaslepljeni pohlepom usahli su, i počeli su da se dave u strmoglavom padu smanjenja potražnje, novog neviđenog i samo njima neočekivanog demona. Taj demon, u tom slučaju, proizašao je iz jedne jednostavne pojave, i to zato što je onaj gore pomenuti zapadnjak prestao da igra igrice i da sedi na internetu i društvenim mrežma po ceo dan, a uz to prestao je da kupuje razne arsenale iz oblasti farmacije. Pohlepa je i njega zarazilia, a preko njega i ove naše proizvođače i pružaoce usluga. A i što da ne, para ima na sve strane kapital je jeftin.

U tom momentu inflacija je iskočila ispred nas sve ovako inficirane i za arlaukala na sav glas. Samo sada nije sama uz nju još jedna lisica ušla u kokošinjac i zapretila da će se i ona najesti kokošaka. Taj drugi zmaj bila je Recesija. I tako ispred naših očiju u savršenom plesu, zaliveni nektarom rata, virusa, pohlepe, jagme, raspadom globalizma, sujetom nacija, radikalizmom krenula su dva zmaja, Inflacija i Recesija da se stapaju u novorođenog Titana Stagflaciju. Epski titan za kojeg su samo najhrabriji pretpostavljali da postoji negde u dubinama ljudske pohlepe. Krenuo je da jede ne samo kokoške već da isisava sve živo u nama.

I tu dolazimo do sadašnjeg momenta.

Fiskalne vlasti shvatile su da su dobile upalu mišića od upumpavanja para i da su preterale sa tim vežbama. Te od njih više vajde nema jer nemaju više ni para ni snage. One definitivno nemaju snage da se bore sa Inflacijom i svekolikom Stagflacijom. Elem, setili smo se nekako krajičkom mozga da rezervna ekipa može da istrči na teren. Istrčala je monetarna momčad. Naoštrena i rešenja da, kao gozbastersi duhove u filmu, usisa višak novca i otera inflaciju.

Bilo bi nepravedno da se ne osvrnemo barem malo, barem na tren na to šta se događa i u Našem kokošinjcu tako osobenom do besmisla. Obećavam brzo se vraćamo globalnom ludilu!

Svi su započeli bez odlaganja da, kada kažem svi mislim na naše tajkune, ekonomsko-političke mogule, razne Iznogude, u leglu beznađa običnog čoveka nesposobnog, ne da upravlja državom već i svojim životima, besomučno love profit. I to su smislili zanimljiv trik kako da se oni i država bogate, a mi siromašimo a da pored svega podaci govore da cvetamo nikad mirisnije i lepše. Naime fiksirali su kurs, a pustili inflaciju da divlja potpomognuta monopolskom pohlepom subjekata radnje u gornjoj rečenici. Zašto? Lepo, prvo pomenuti kroz enormno povećane cene, a stabilan kurs, beru trostruki kajmak izražen u evrima isisavajući ga brzinom većom od svetlosti (te tu dokazasmo da Anštajn nije bio u pravu). Drugo pomenuti tj. Država bere na povećane cene trostruko uvećani poreski kajmak i sladi se našim radom, mukom, nervima i životima. Što je najsmešnije mi osmuđeni to i želimo ne osećamo vrelinu već milinu, i kao muve na žarko svetlo srljamo u beznađe. A zašto cvetamo, pa cvetamo samo u iluziji u koju gledamo, a koja glasi da BDP RASTE, a sada dobro obratite pažnju zašto, ne zbog našeg pregalništva i povećanja produktivnosti, NE, NE, NE. BDP raste jer paradoksalno čak i manje proizvodimo ali sada po mnogo većim cenama izraženim u EVRu koji je zakucan za skoro 117. Eto nama božijeg rasta a svim četvrto pomenutim mučenicima život u raju.

Obećah eto nas nazad.

Sada je, upravo u ovoj vremensko narativnoj poziciji, momenat da iz neozbiljnog narativa pređemo u naučnu priču. Masovnim povećanjem referentnih kamatnih stopa širom našeg globusa, kao skoro pa jedinog svetog leka, ove vlasti pokušavaju da odrube dve gore pomenute glave.

I šta bi dalje?

Niko ne zna.

Oni najučeniji i najhrabriji jedino što mogu da nas ovako sluđene virusima, ratovima, inflacijama, zemljotresima, i čime još god, teše da posle 2035 godine dolazi sunce i električna vozila, da se valjda dobrano anestezirani i naviknuti na čudesa, oguglali na teskobe i podložni raznim iluzijama kao armija sterilnih zombija na električni pogon teleportujemo u neki lepši klimatsko-politički-ekonomski debakl.

Iskreno svi mi posmatramo šta će biti i nimalo ružičasto nam se ne piše.

IT sektor umišljen o hiljadugodišnje vladanje svetom doživljava debakl, otpuštanje za otpuštanjem, čak su počeli za sobom da povlače i banke koje su sami osnovali u momentima kada nisu znali šta da rade sa parama. Investitori se hvataju za glavu jer kapitala nema odjednom, jede ga inflacija. Po prvi put nagriza sveti gral stabilnih investicija zvani obveznice. Do sada smo mislili da sve može da propadne naročito akcije i cena nafte ali obveznice i finansijski derivati zasnovani na njima nikada. Inflacija je oduvala prinose po ovim nesretnim papirima i sad se njihov svet, bacajući po našim glavama i bogami džepovima tone svakolikog krša i đubreta, ruši i kao kiselina izjeda portfolija svetski neprikosnovenih moćnika, oličenih u bankama i investicionim fondovima. Para koja vrede ima sve manje, kapital postaje užasno skup, Likvidnost usled te dve varijable odlazi dođavola…

Iskreno kraj niko ne nazire samo nas anesteziraju kupujući vreme da pokušaju sa još nekom neispitanom terapijom ili kakvom iluzijom. Sada imaju i nepresušan izvor finansiranja za te eksperimente, nas, a sve u nameri da nam kako smo već konstatovali sluđenima i malodušnima opet zavuku ruku u džep.

Ali na kraju poenta je, barem bi to tako trebalo da bude, u tome da posle svake kiše dođe sunce barem se nadam da je i ona primenjiva u svojoj iskonskoj osnovi. Dugujem i obećanu pouku priče o kokošinjcu, te je stoga ovim putem iskazujem: Uvek neka kokoška i preživi. Ko će biti koja kokoška i kakve kokoške će preživeti ne znamo ali znamo da neumoljivi zakoni prirode pre ili kasnije raščiste stvari, resetuju sistem i sve bude nekako lepše.

I nažalost ovoj podužoj priči nije kraj jer bi bilo licemerno sa moje strane sada kada sam sve ogolio da ne kažem šta barem ja mislim da će se zgoditi.

A mislim, pri ne tako čistoj svesti i pameti, sledeće: Nestaće para, a klatno ponude i potražnje će se neumitno smiriti i to možda i brže nego što smo mislili. Sve što se naglo diže naglo i propada pa i zmaj zvani inflacija i njegova genetska mutacija titan Stagflacija. Neki recept za to je da mi kao ljudi i vi kao čovečanstvo spustimo loptu, izvučemo pouke, izrodimo i pustimo neke nove pametne klince na pozornicu života da iz ovog pakla izrode neku novu revoluciju baziranu na znanju, tehnologiji ali i ljubavi i toleranciji zasnovanima ako ništa na činjenici da je naša Planeta Zemlja jedan mali brod i da sada rat, virus ili drugo zlo začas pretrče sa kraja na kraj planete u svačije dvorište, i da niko nije imun ni nedohvatljiv.

Biblija na to možda ima odgovor da će bog ponovo sići među nas, negde baš u ovo vreme kada se događa ova naracija, i da će oni koji veruju napraviti novi život blagostanja.

Ovako ili onako ja sam nepopravljivi optimista što se iz svega navedenog i da zaključiti.

Markus Braun

Укупна инфлација је износила 7,5 одсто за март на годишњем нивоу, према прелиминарним подацима европске статистичке службе Еуростат објављеним у петак. Базна инфлација је у фебруару достигла 5,9%. Бројке долазе у време када је руска инвазија на Украјину донела обновљену економску неизвесност, а неки економисти се питају да ли ће зона евра ући у рецесију 2022. године – нешто што су европски званичници до сада одбијали да кажу.

Италијански премијер Марио Драги, на пример, рекао је прошле недеље да ће бити економске штете од инвазије Украјине, али не и рецесије.

Еврозона је предузела мере без преседана да казни Русију због њене одлуке да нападне Украјину — као што је блокирање продаје луксузне робе — и ове санкције имају реперкусије на саму економију зоне евра. Поред тога, постоје и друге нуспојаве рата, пре свега више цене енергије — које подстичу инфлацију у целом блоку.

Председница Европске централне банке Кристин Лагард рекла је раније ове недеље да ће „три главна фактора вероватно повећати инфлацију“ у будућности.

Она је рекла да се „очекује да ће цене енергије дуже остати више“, „притисак на инфлацију хране ће се вероватно повећати“ и „уска грла у глобалној производњи ће вероватно опстати у одређеним секторима“. Ова економска позадина доводи до тога да потрошачи буду песимистичнији у погледу својих перспектива. „Домаћинства постају све песимистичнија и могла би да смање потрошњу“, рекла је Лагардова у говору на Кипру у среду. Мања потрошња могла би донети још веће економске главобоље, пошто би предузећа мање продавала, имала би мање простора за плаћање запослених и била би мања вероватноћа да ће инвестирати.

„С обзиром да инфлација у еврозони расте још више изнад прогнозе ЕЦБ-а и да ће вероватно остати веома висока до краја године, мислимо да неће проћи много времена пре него што Банка почне да повећава каматне стопе“, Џек Ален-Рејнолдс, старији Европски економиста у Цапитал Ецономицс-у, рекао је у белешци клијентима у петак ујутро.

„Предвидели смо три повећања стопе од 25 базних поена за ову годину“, додао је он.

Аналитичари Беренберга очекују прво повећање стопе у четвртом кварталу 2022. године, након чега ће уследити још три у 2023. години. „ЕЦБ стога има више времена од америчког Фед-а да смањи своје монетарне подстицаје. Али пошто ће скупа зелена транзициона политика и донекле експанзивна фискална политика вероватно поново видети тренд раста инфлације“, рекао је Саломон Фидлер, економиста у Беренбергу, додајући да ће „ЕЦБ такође морати да реагује на крају“.

Уместо да троше или улажу свој новац, више Кинеза је желело да уштеди у прва три месеца 2022. године, показали су резултати кварталног истраживања.

Испитаници у анкети који су рекли да су склонији штедњи у првом тромесечју порасли су на 54,7% — што је највише забележено од трећег квартала 2002, према подацима до којих је дошло преко Винд Информејшн.

У последњих неколико недеља, ширење високо преносиве варијанте омикрона у главним економским областима као што су Шенжен и Шангај пореметило је пословање и свакодневни живот због затварања и карантина. Како ковид-19 улази у своју трећу годину, постоје знаци да кинеске власти померају свој наратив са одржавања тако строге политике нулте ковид-а на „прагматичнији приступ“, рекао је Карлос Казанова, виши економиста за Азију у УБП-у, у четвртак на КНБЦ-у.

Али он не очекује да ће се те промене наставити и на другу половину године, рекао је Казанова. Његова компанија смањује прогнозу кинеског БДП-а за други квартал, рекао је он, не прецизирајући цифру.

Иако је истраживање централне банке показало да је удео испитаника који су желели да потроше новац у првом тромесечју пао на 23,7%, тај ниво је био само најнижи у овој години, показали су подаци.  Нјсанижи прроценат од 22% измерен је током најгорег дела пандемије у Кини у првом кварталу 2020.

Образовање је била главна категорија у којој су кинески потрошачи планирали да повећају своју потрошњу у наредна три месеца. Истраживање ПБОК-а показало је да је 28,9% изразило такву намеру — у односу на 27,2% у четвртом кварталу прошле године. И упркос тешкоћама кинеске индустрије некретнина, удео испитаника који планирају куповину куће остао је исти за оба квартала, 17,9%, наводи се у истраживању.

Док планирају да смање потрошњу, кинески потрошачи су рекли да ни они нису склони да улажу свој новац.

Удео испитаника који желе да инвестирају пао је на 21,6%, што је најнижи ниво забележен у првом кварталу 2009, према Винд-у.

Апетит за улагање у акције био је најнижи међу три наведене категорије улагања, а удео испитаника који желе да купе акције пао је на 16,2% у првом кварталу — што је пад са 17,3% у претходном кварталу, показали су подаци анкете.

ПБОК је саопштио да је својим кварталним истраживањем, спроведеним од 1999. године, обухваћено 20.000 људи са банковним депозитима у 50 великих, средњих и малих градова у земљи.

„Људи имају тенденцију да имају рационалан одговор на добитке, али емоционални одговор на губитак“, рекао је Мајкл Финке, професор управљања богатством на Америчком колеџу за финансијске услуге, непрофитној институцији у Пенсилванији која обучава професионалце.

То је зато што се губитак обрађује у лимбичком или емоционалном делу мозга, а добици се региструју у префронталном кортексу, где се обрађује когнитивно понашање, рекао је Финке.

Цене гаса су савршен пример како ово функционише. Чак и на рекордно високом нивоу, трошкови горива и даље чине много мањи проценат прихода, у просеку, него што су имали током већег дела прошлости.

Али због онога што је познато као илузија новца, „ми тежимо да ствари посматрамо у смислу долара, а не у смислу потрошачке моћи“, рекао је Финке. „Ако су вам плате порасле у последњој деценији, укупни трошкови гаса представљају мањи део ваше плате. Али ми смо склони да се фиксирамо на вредност долара.”

Када су цене гаса почеле да расту, Арадхана Кејривал је покушала да не обраћа пажњу. Чак је мењала и бензинске пумпе. Али када је цена допуне практично преко ноћи достигла троцифрену цифру, она је од размишљања о куповини Тесле прешла на куповину Тесле. „Напунила сам резервоар за бензин и који је био 100,95 долара. У тренутку када сам то видео, помислила сам ’да би Тесла требало што пре да стигне’.

Кејривал, која живи у предграђу Атланте, зна нешто мало боље него да упадне у ту замку. Као извршни партнер компаније Практикал Инвестмент Цонсултинг и стручњак за бихејвиоралне финансије, она зарађује за живот саветујући клијенте да не раде ствари попут куповине аутомобила од 50.000 долара само зато што је бензин био већи од 4 долара по галону.

Постоје докази да растући трошкови почињу да узимају озбиљан данак на нашу колективну психу. Раније овог месеца, истраживање о расположењу потрошача Универзитета у Мичигену показало је да се Американци нису осећали мање сигурним у тренутно стање економије – или куда она иде – за разлику од 2011, само две године након Велике рецесије.

Чак ни Кејривал није била имуна на један од најчешћих одговора на економску неизвесност и бескрајне подсетнике да цене стално расту. „Свакодневно, када изађете, то вас лупи у лице“, рекла је. “И све постаје око очекиване инфлације уместо стварне инфлације.”

Тада почињу невоље.

„Када је инфлација лоша и људи очекују да ће се наставити или погоршати, они углавном не штеде новац и покушавају да купе трајну робу пре него што цене порасту“, рекао је Џорџ Ловенштајн, професор економије и психологије на Универзитету Карнеги Мелон.

Ловенштајн се понајвише мисли на производе као што су уређаји и опрема која се не мењају често. „У мери у којој то повећава потражњу у односу на понуду – то може да погорша инфлацију. С обзиром да су ланци снабдевања и даље у нереду, а потрошачи и даље пуни готовине и потрошње, каже Ловенштајн, „то може бити циклус који се само ојачава“.

Економисти већ виде да се тај циклус одвија на све распрострањенији начин, јер потрошачи праве залихе основних производа попут тоалетног папира, формула за бебе и хране за мачке, често остављајући полице продавница полуголе. То заузврат доводи до тога да други купци користе оно што је познато као пристрасност доступности. Почињу да гомилају залихе из страха да роба неће бити доступна када им затреба.

Навести потрошаче да промене своје понашање у погледу потрошње и размишљају другачије о томе како то доприноси вишим ценама захтевало би културну промену, као и понашање, рекао је Кејривал.

„Ми смо економија вођена потрошачима, и то је један од разлога зашто смо изашли из Цовид рецесије.

То ослањање на потрошаче да дају економски замах, међутим, сада би могла бити Ахилова пета.

Ипак, многи инвеститори раде управо то: БоФА је саопштила да је 13,2 милијарде долара пребачено у готовину прошле недеље и да су готовинске позиције менаџера фондова раније овог месеца достигле највиши ниво од пада тржишта пандемије у марту 2020. Аналитичари БофА-е су такође упозорили да су цене роба на правом путу за највећи раст у више од једног века, док су државне обвезнице постављене у најбољу позицију по приносу од 1949. године, пошто централне банке подижу каматне стопе како би укротиле растућу инфлацију.

С обзиром на то да су тржишта акција изгубила више од 5% до сада у овом кварталу, многи инвеститори можда ће оправдано осећати да треба напуштајући ризична тржишта акција на којима дивиденде и капитални добици изгледају мање атрактивно у поређењу са брзим растом приноса на државне обвезнице.

Приноси на 10-годишње записе трезора порасли су скоро 40% до сада овог месеца , док се у Немачкој Бунд затвара на 0,6% и даље се удаљава од негативне територије која је била његов дом у последње три године.

Рат у Украјини, узрокује да су ланци снабдевања под тешким притиском, пандемија која се поново појавила усред бујне инфлације чине овај циклус заоштравања монетарне политике посебно тешким за маневрисање.

Слика, овог последњег понедељка ујутро у марту 2022, мутна је као и увек. Јен је продужио пад на шестогодишњи минимум након што је централна банка Јапана ступила на тржиште како би зауставила раст приноса државних обвезница, а азијске акције су се повукле пошто је блокада због корона вируса у Шангају оптеретила у негативном правцу расположење инвеститора.

Цене нафте пале су за око 5 долара због страха од слабије потражње из Кине, али су и даље на нивоима који нису виђени од 2014. године.

Неки одговори о смеру путовања целокупног финансијског система у неизвесну чак и блиску будућност очекују се ове недеље са анкетама о глобалној производњи, инфлацији и подацима о запошљавању у САД. Кључни догађаји који би у понедељак требало да пруже више смерница тржиштима су:

– пад морала немачких извозника због рата у Украјини,

– Кина индустријска добит расте, али заглибљена у једноцифреном расту…

Подразумева се да овај потез има за циљ јачање руске валуте, која је ове године изгубила преко 20 одсто на вредности. Санкције које су увеле Велика Британија, САД и Европска унија, након инвазије на Украјину, оптеретиле су руску рубљу и подигле њену цену живота. Међутим, Русија је и даље највећи светски извозник природног гаса и други највећи снабдевач нафтом. Господин Заваљни, који је на челу комитета руске Државне думе за енергетику, рекао је у четвртак да земља истражује алтернативне начине за примање плаћања за извоз енергије.

Он је рекао да су Кина и Турска међу “пријатељским” земљама које “нису биле укључене у притисак санкција”.

„Већ дуго предлажемо Кини да пређе на обрачуне у националним валутама за рубље и јуане“, рекао је Заваљни. „Са Турском ће то бити лире и рубље.

Господин Завални је додао: „Такође можете трговати биткоинима.’ Аналитичари кажу да би Русија могла имати користи од прихватања популарне криптовалуте, упркос ризицима.

„Русија веома брзо осећа утицај санкција без преседана“, рекао је Дејвид Бродсток, виши научни сарадник Института за енергетске студије у Сингапуру. „Постоји потреба за јачањем економије и на много начина, биткоин се сматра средством високог раста. Међутим, приметио је да је вредност биткоина ове године порасла за чак 30 одсто. За поређење, долар се трговао унутар 5% у односу на евро.

„Јасно прихватање биткоина, у поређењу са другим традиционалним валутама, уводи знатно већи ризик у трговину природним гасом“, рекао је господин Броадсток.

Штавише, један од главних „пријатељских“ трговинских партнера за Русију је Кина, а криптовалута је забрањена за употребу у Кини“, додао је он. „Ово јасно ограничава потенцијал за плаћање коришћењем биткоина.“

Да ли су криптовалуте спас за Авганистанце?
Милиони Биткоин донација се сливају у Украјину. Постоји забринутост да би руски олигарси могли да користе виртуелне валуте да би избегли санкције. Ово је подстакло украјинску владу, као и америчке и европске политичаре да затраже од платформи за криптовалуте да забране све руске кориснике. Али многе компаније су то искључиле.

„Неки обични Руси користе криптовалуте као спас сада када је њихова валута пропала“, рекао је Брајан Армстронг, извршни директор компаније за криптовалуте Цоинбасе.

Рекао је: „Многи од њих се вероватно противе ономе што њихова земља ради, а забрана би им такође наштетила. У среду су Путинови коментари о томе да „непријатељске“ земље плаћају у рубљама довели валуту до тронедељног максимума.

Међутим, многи постојећи гасни уговори су договорени у еврима и нејасно је да ли Русија може да их промени. ЕУ се ослања на Русију за 40% свог гаса.

„Године 2021. доживели смо веома сложену ситуацију“, рекао је председник Ксао миa  Ванг Сјанг у позиву за зараду. „Снабдевање је у веома тешком или тешком положају, и постоји геополитички утицај. Међутим, перформансе компаније Ксао ми су показале да смо отпорна компанија.“

Приход је порастао на 85,58 милијарди јуана (13,45 милијарди долара) у кварталу завршеном 31. децембра, у поређењу са 70,46 милијарди јуана у претходном периоду и очекивањима аналитичара од 81,80 милијарди јуана, према подацима Рефинитива. Испоруке паметних телефона порасле су за 4,4% на 44,1 милиона јединица у кварталу, наводи Ксао ми у саопштењу. Нето приход је порастао за 39,6% на 4,47 милијарди јуана, такође изнад очекивања аналитичара.

У позиву за зараду, Ванг је рекао да је обезбеђивање стабилног снабдевања чиповима и даље изазов у првом кварталу 2022, али очекује да ће се ситуација побољшати до јуна. Компанија, која остварује огромну већину свог прихода од продаје мобилних телефона, саопштила је да је приход од паметних телефона порастао 18,4% на 50,5 милијарди јуана (7,94 милијарде долара) у кварталу завршеном 31. децембра.

Прошле године, Ксао ми је преузео тржишни удео на свом домаћем тржишту у Кини од Хуавеја, који је изгубио замах на паметним телефонима након што су Сједињене Државе поставиле извозна ограничења својим добављачима. Али Хуавеи спиноф Хонор се вратио јак у другој половини 2021. године, завршавајући четврти квартал са 16% тржишног удела у Кини – исто као и Ксао ми – према подацима Kаналиса. Испоруке паметних телефона компаније Ксао ми у четвртом кварталу у Кини порасле су за 10%, према истраживачкој компанији Каналис. Глобално, његове испоруке су порасле за 5%.

Успорена потражња за телефонима у Кини, највећем тржишту компаније, навела је Ксао ми да тражи нове могућности. Предвиђено је да компанија уложи 10 милијарди долара у наредних десет година у производњу електричних аутомобила, за које се нада да ће пласирати на тржиште до 2024. године. Компанија је такође повећала улагања у чипове, пуштајући свој први уређај са процесором сигнала слике који је сам развио.

Ванг је рекао да ће улагања у чипове ићи у области „директно повезане са корисничким искуством“, као што је брзо пуњење. Ксао ми је такође проширио свој малопродајни отисак, у нади да ће привући више купаца.Ксиаоми је пријавио пораст прихода од 33,5% у 2021. години, који је достигао 328,3 милијарде јуана (51,59 милијарди долара), у поређењу са просечном проценом аналитичара од 325,862 милијарде јуана.

(1 долар = 6,3638 кинески јуан ренминби)

Европске нафтне компаније избегавају испоруке нафте из Русије док се борбе преливају у други месец, и уместо тога траже испоруке чак из много удаљенијих регија као што су Блиски исток, Азија и америчке нафтне компаније, укључујући Шел, БП и Тотал Енержџис, већ ограничавају испоруке горива у Немачкој. Узнемирени изгледима, трговци плаћају огромне премије да би сада набавили расположиве залихе уместо да чекају. Фирме, укључујући Трафигура Груп, упозориле су да би неке локације могле пресушити. То одражава страшна предвиђања политичара у Москви да се Европа суочава са несташицом. Чак се говори и о потпуној забрани куповине.

Да бисте схватили колико је проблем заиста акутан и колико брзо би могло доћи до нестанка залиха, ево погледа на неке основне бројке.

Крајем јануара у европским земљама било је ускладиштено 247,4 милиона барела средњих дестилата — категорије горива која дизел сматра највећом компонентом — према Међународној агенцији за енергију. То је довољно да се задовољи око 40 дана потражње, чак и ако регион није произвео или увезао ниједан додатан барел горива. Европске земље ће наставити да производе дизел и увозе га из својих традиционалних не руских извора. Брзина повлачења залиха зависиће од њиховог успеха у замени залиха које тренутно долазе из Русије.

Међутим, те залихе нису равномерно распоређене и стрес ће се на неким локацијама појавити раније него на другим. Док Финска и Данска имају довољно приватних залиха и залиха које контролише влада да би индустрија радила више од шест месеци, Уједињено Краљевство и Норвешка имају довољно за нешто више од 30 дана. Пре пандемије, Уједињено Краљевство се ослањало на увоз да би задовољило око половине своје потражње за средњим дестилатима, при чему је око једне трећине тих залиха долазило из Русије, према подацима Еуростата. Земља ће морати да пронађе алтернативне изворе за око 100.000 барела дизела дневно, један танкер средње величине недељно, ако жели да избегне да поједе своје залихе.

Али Уједињено Краљевство може бити у релативно повољном положају на друге начине. Традиционално се ослања на увоз од разних добављача и сирове и дизел горива. Земље, или чак региони унутар земаља, који се традиционално ослањају на не руске испоруке – било сирове за своје рафинерије или дизел горива – проћи ће боље од оних које имају јаке везе са Москвом. Највећи европски потрошач дизела – Немачка – добар је пример за то.

Јужни део земље је повезан са нафтоводима из Марсеја у Француској и Трста у Италији који напајају њене рафинерије у Карлсруеу, Вохбург-Инголштату и Бургхаузену. Као такав, релативно је независан од руских залиха. Слично томе, запад земље је повезан са лукама у Ротердаму и Вилхелмсхафену, дајући му одређену заштиту од утицаја било каквих санкција и „самосанкционисања“ које се појавило у последњих неколико недеља. Међутим, ослањање на увезени руски дизел и даље га чини рањивим.

Али источни део земље, где рафинерије прерађују претежно руску нафту, био би под највећим притиском ако би доток те нафте престао.

Немачке залихе за ванредне ситуације су распоређене на територији државе на начин да у сваком од пет дефинисаних региона снабдевања има најмање 15 дана одмах доступних залиха, према Немачком удружењу за складиштење нафте (Ердолбеворратунгсгесетз, или ЕБВ). Пет региона „суштински одговарају логистичком окружењу рафинеријских центара“, наводи удружење у свом најновијем годишњем извештају. Те залихе би се повлачиле много брже на истоку Немачке него на југу, а способност региона да се носи у великој мери зависиће од тога колико је лако преместити залихе широм земље.

Забрана испоруке нафте од стране Русије би зауставила источну Немачку: Руска нафтна стратегија. Исто ће бити и другде на континенту. Велика зависност од руске сирове нафте учиниће рафинерије у Чешкој, Пољској, Словачкој и Мађарској релативно рањивим на било какве прекиде испоруке или ограничавање куповине. То би брзо могло да утиче на залихе дизела.

Већ постоје поремећаји у снабдевању велетрговцима у неким деловима Немачке. Више ће уследити ако се производи не могу преместити тамо где су потребни. У мери у којој је то могуће, такво кретање зависиће од камиона, возова и баржи.

Цене би такође могле да произведу значајан ефекат много пре него што дође до несташице материјала, растући до нивоа који уништава потражњу. Али било какав значајнији недостатак горива на бензинским станицама био би ударац не само за возаче, већ и економски разарајући за индустрије — логистику, грађевинарство и пољопривреду — које се у великој мери ослањају на дизел.

Izvor Bloomberg

„To je bio podatak za 2019. godinu, ali je zabeležen značajan rast za prethodnu godinu i procenjuje se da je između 80 i 100 miliona. Ovaj rast ispraćen je rastom na globalnom nivou, ali bez obzira na to da li se radi o broju igrača, preuzetih igrica, konzola i slično, u pitanju je dvostruki rast u odnosu na prethodnu godinu“ rekla je za Infobiz Kristina Janković iz Asocijacije industrije video igara.

Povećan je i broj zaposlenih u gejming industriji u Srbiji, sa 1.300 na skoro 2.000, naglasila je Janković. „U svakom trenutku ima preko 100 otvorenih pozicija za gejming i tu smo videli koliko interesovanja ima i talenata u različitim oblastima. A u Srbiji su najpopularnije igrice na telefonima, koje donose preko 60 odsto prihoda.“  kaže Kristina Janković.

Konkretna podrška države ovom sektoru još uvek nije stigla, ističe Janković, osim pomoći i olakšica inovativnim startapima koji obuhvataju širok pojam.

„Italija je recimo prošle godine uložila oko četiri miliona evra u gejming jer su shvatili da donosi zaradu, a da su neophodna mala ulaganja. U Srbiji takav sličan fond još nemamo, ali nadamo se da će biti prepoznato“, zaključila je Janković.

Izvor N1